Veliki morski predatori, uključujući i velike bijele ajkule, redovno provode vrijeme u okeanskoj zoni sumraka i ponoćnoj zoni, duboko ispod dubina okeana na kojima se hrane, pokazalo je istraživanje koje je zbunilo naučnike. 

Ponoćna zona

Nova studija pokazala je da 12 vrsta velikih predatora, uključujući ajkule, marline, sabljarke i tune, redovno provodi vrijeme u mezopelagijskoj zoni, koja je poznata i kao zona sumraka, a proteže se između 200 i 1.000 metara dubine. Ponekad odu i u takozvanu ponoćnu zonu, koja se nalazi na dubinama od 1.000 do 3.000 metara. Ipak, niko od naučnika nije siguran zašto se to dešava, piše LiveScience.

- Kako, kad i gdje odlaze u ove dubine varira, ali je jasno da su im ove dubine važno mjesto boravka, bez obzira na predatore. Jasno je da postoji razlog što odlaze tamo, zašto bi inače to radile - rekao je za LiveScience Kamrin Braun, vođa istraživanja i naučnik s Okeanografskog instituta Vuds Houl (WHOI).

Za potrebe studije objavljene u žurnalu PNAS istraživači su pratili 344 elektronski obilježene ribe tokom kumulativnog perioda od 46.659 dana. Sve su predatori, a među njima su velike bijele ajkule (Carcharodon carcharias), tigraste ajkule (Galeocerdo cuvier), kit ajkule (Rhincodon typus), žutorepa tuna (Thunnus albacares) i sabljarka (Xiphias gladius).

Otkrića su pokazala vezu između poniranja u dubine i morskog sloja prepunog malih riba i drugih organizama. Stvorenja iz tog sloja, DSL, idu ka površini tokom noći kako bi se hranile, a onda tonu nazad u zonu sumraka tokom dana. To sugerira da je moguće da predatori dolaze u DSL da se hrane manjim ribama.

Međutim, tim je otkrio da se velike bijele ajkule spuštaju na dubinu od 1.128 metara, kit ajkule do 1.912, a sabljarke do 2.000 metara.

- Postoje dobri dokazi da se neke vrste spuštaju u dubine zbog potrage za hranom. To je potvrdilo naša očekivanja. Međutim, otkrili smo u nekim slučajevima da definitivno nisu otišle na velike dubine radi hranjenja ili, ako jeste, predstavlja potpuno neku drugačiju interakciju u kojoj love neki misteriozni plijen - rekao je Braun.

Kritično mjesto

On navodi da ima dokaza da se zona sumraka ne posmatra kao kritično mjesto za boravak velikih predatora, što je greška.

- Ako se dokaže da postoji biomasa u zoni sumraka, onda bi mogla da počne mezopelagijska zlatna groznica. Postoji tu mnogo „ako“ i mnogo pitanja, ali čini se da je biomasa veoma značajna predatorima. Zbog toga moramo bolje da kvantifikujemo te veze između predatora i mezopelagijske biomase da bismo mogli da koristimo te resurse - rekao je Braun, piše Telegraf.