Nacionalizam je dominantna ideologija i jedina održiva tradicija na Balkanu. U takvoj situaciji nema istinskog pomirenja zbog odsustva povjerenja.
Ništa tako precizno i tačno ne opisuje vladajuće politike i većinsku društvenu svijest u državama nastalim na razvalinama Jugoslavije poput dijagnoze istoričarke Latinke Perović. U te dvije rečenice stali su svi krvavi balkanski ratovi i naknadne iscrpljujuće nesuglasice, svađe, uvrede i porazi u miru. Nacionalizam je dominirao ovdašnjim geografijama u proteklih frtalj stoljeća. To je naša realnost i danas, jednako kao i u godinama koje su nepovratno pojeli skakavci.
O tome je govorio i šef EU Žan-Klod Junker (Jean-Claude Juncker) dok je nekidan preuzimao famozne i neusaglašene odgovore bosanskohercegovačke dvoentitetske države na evropski Upitnik. Iako su (valjda u nedostatku lucidnijih rješenja) vlastodršci ovaj obični protokolarni događaj prozvali povijesnim, gosti iz Brisela svojim su ih izjavama demantirali narušavajući tako nazor kreiranu slavljeničku atmosferu.
I dok su Junker i družina u Sarajevu upozoravali na pogubnost nacionaliz(a)ma, dok su apelirali da se promotorima takvih politika uskrati podrška na izborima, iza namještenih žuto-plavih kulisa odigravao se zanimljiv susret. Tamo su Bakir Izetbegović i Dragan Čović „nabacivali petice“, identične onima kakve gledamo na košarkaškim utakmicama. Tejk fajv maj frend, orilo se iz njihovih grla. Još je samo falio Milorad Dodik. Pa da konstitutivno razigraju utroje.
Jasno je, naime, i Izetbegoviću i Čoviću (a Dodiku naročito) da će privremena opijenost takozvanim evropskim putem nestati prije nego što briselske birokrate uzlete s piste Sarajevskog aerodroma. A kad delegacija EU konačno odleprša, njih će se trojica vratiti svojim starim zanatima - proizvodnji političkih kriza, nestabilnosti i društvenog beznađa. I, naravno, svom najjačem oružju nacionalizmu. Koji je jedina dominantna ideologija vladajućih nacionalista.
