Na mirnim protestima organiziranim jučer u Zenici i Sarajevu pod nazivom „Zaustavite genocid nad Rohindžama“ okupio se sramotno mali broj ljudi. 

Tek po nekoliko osoba i u jednom i u drugom gradu odazvalo se pozivu Facebook grupe koja je organizirala proteste. Osim naše nespremnosti da javno kažemo šta mislimo o nesreći koju doživljavaju muslimani Mijanmara, nedolaskom na proteste stotina onih koji su ih putem društvenih mreža zdušno podržali, ogolila se i svekolika naša laž skrivena iza klikova i postova kojima se na istim tim društvenim mrežama uporno prikazujemo kao istinoljupci, poštenjačine i borci za pravdu.

Proteste su zakazali obični ljudi, građani koje je iskreno dotakla nesreća mijanmarskih muslimana i možda je u tome i razlog što nisu bili masovni i što se glas podrške narodu nad kojim se provodi brutalni genocid, posebno iz Sarajeva, jučer nije mogao čuti dalje od trga na kojem je bio zakazan.

Da je kojim slučajem protest zakazala neka partijska centrala, ne sumnjamo da bi se butum članstvo sa svim svojim asocijacijama i komisijama našlo na zakazanom mjestu, utrkujući se, pritom, pred TV kamere i fotoobjektive kako bi Vođa mogao vidjeti koliko oni žale i tuguju za Rohindžama. Zaista, kakvi smo to mi ljudi?! Posebno Bošnjaci!

Zar smo tako brzo zaboravili glasove iz cijelog svijeta koji su vrištali zbog opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, logora u kojima su ubijana naša djeca, roditelji, silovane žene...

Među mijanmarskim Rohindžama, tačno je, nema naših rođaka, a ni partijskih kolega. Ali, ima sapatnika koji proživljavaju isto ono što su Bošnjaci proživljavali devedesetih godina prošlog stoljeća. Ako to nije razlog da javno dignemo svoj glas zbog zločina koji se nad njima provodi i tako, barem simbolično, pokažemo da smo na strani pravde, onda neka nam je Bog na pomoći.

Šta god ko mislio o načinu na koji su protesti u Zenici i Sarajevu bili zakazani, jučer smo se, ipak, osramotili.