Špijune ništa ne ispunjava zadovoljštinom kao uhođenje protivnika režima. Meta opservacije obično se odredi na najvišem nivou, u „gluhoj sobi“ Centrale na adresi Mehmeda Spahe broj 14. Tamo se „sklapa mozaik“, podijele pojedinačna zaduženja, biraju metode paraobavještajnog djelovanja. Operacijama se rukovodi i komanduje s druge strane ulice, iz zgrade gdje stoluju Dragan Lukač, Aljoša Čampara i Osman Mehmedagić.  

Tajne akcije, naravno, provode se bez zvaničnih odluka državnih institucija i pisanih tragova. To je uobičajena praksa u nedemokratskim režimima (od Erdoganove Turske preko Kimove Koreje do Putinove Rusije) pa zašto bi onda, računaju u SDA, oni bili drugačiji od svojih diktatorskih uzora?

Kad stranka naredi, prikupljena saznanja pustit će se u promet i masovnu distribuciju. Zato valjda još samo kod nas građani dobro paze šta i s kim pričaju. Jer „Veliki brat“ nikad ne spava! Od njegovog uha strahuju čak i oni koji ničim nisu zaslužili „službenu obradu“, ali iz nekog subjektivnog razloga misle da je, eto, i njih snašlo i nanišanilo...

Osim tradicionalnih nezakonitih, režim ponekad koristi i legalne metode snimanja i dokumentiranja u svrhu naknadnog prikrivanja korupcije. U to su nas uvjerile sjednice Nadzornog odbora Razvojne banke FBiH. Snimao je, tako, direktor Salko Selman sastanke na kojim se odlučivalo (Ko će kome nego Selman svome!) u čijim će privatnim džepovima završiti budžetske pare, a potom je, navodno, kompromitirajuće tonske zapise mazn'o iz banke i poslao na sigurnije mjesto - direktno u mobilne telefone svojih stranačkih kolega koje je prethodno, zlu ne trebalo, počastio izdašnim kreditima. Za kreiranje savršene koruptivne halke zaslužna je, opet, Stranka. Ona je svojom milošću korisnike Selmanovih kredita istovremeno imenovala za njegove nadzornike...

I tako je sve elegantno podređeno stranačkom interesu. Materijalni dokazi o korupciji su uklonjeni. Pare su rastaljene. A Selman je ostao direktor. Neprocjenjivo!