Jecaji majki koje su oplakivale svoje najmilije, parale su prošle godine u Potočarima nebeski svod. Njihova bol je neizmjerna, kazala nam je svaka od njih dok je grlila bijele nišane. Ne jedan. Svaka od njih zagrlila je po 20 i 30 bijelih hladnih nišana. U mezare su spustile očeve, muževe, sinove, amidžiće, daidžiće, sestriće...
Golema tuga razarala je grudi Ajši Ibrahimović, koja 25 godina traži sina Bekira. Ubijen je kad je imao nešto više od 14 godina. Majka živi u nadi da će ga dok je živa naći. Tek će se tada njeno srce, kaže, smiriti.
- Zovem, tražim, pitam... Niko ne zna ništa. Nikad nisam nikakvu informaciju dobila. Hodala sam od kosturnice do kosturnice, mog djeteta nema. Ni koščice - rekla nam je Ajša prošle godine dok briše suze.
Ajša traži i brata, oca...
- Nemam nikoga. Ko zna gdje su ih pobili. Izgubila sam nadu, nije malo 24 godine. Čemu da se nadam – pita se ona.
Ali, dodaje, živjeti se mora.
- Nadaš se, nadaš... a onda i nada umre. Sve sam sanjala da će mi u kuću doći sin i reći: “Majko, živ sam.” Majčinsko srce ne miri se s tim da ga više nikad neće vidjeti. Nadu mi je davalo to što mi je rođak iz Danske rekao da ga je na jednoj televiziji prikazalo živog. Poznao ga je na livadi dok su stajali postrojeni. Nema ga... – kaže Ajša.
Dok briše suze priznaje nam da bi ukopala sina kad bi “našla makar jednu koščicu”.
- Makar bih znala gdje će njegov kabur ostati poslije moje smrti – kroz suze govori.
