Puna državna nezavisnost tada Republike Bosne i Hercegovine ovjerena je na referendumu od 29. februara do 1. marta 1992. godine.
Referendum je uslijedio tek nakon što je Evropa Briselskom deklaracijom 17. decembra 1991. zvanično konstatirala da se Jugoslavija i definitivno raspala. Tek onda je šef Arbitražne (Badinterove) komisije, Francuz Robert Badinter pozvao sve zemlje bivše SFRJ da se do 23. decembra 1991. izjasne o toj nezavisnosti.
Bosna je i tada slijedila evropske preporuke, sasvim ispravno, odbijajući diktat Beograda. Odatle je već uveliko kretao ratni pohod u pokušaju zaokruživanja teritorija tzv. velike Srbije.
Sve republike bivše SFRJ dobile su i službeno obećanje da će do 15. januara 1992. biti međunarodno priznate. Slovenija i Hrvatska nisu časile ni časa, a Republika BiH se, zbog posebnih okolnosti, odlučila na unutardemokratsko preispitivanje.
Zastave samostalnih država RBiH, Slovenije i Hrvatske zavihorile su se ispred UN-a u Njujorku istog dana, već 22. maja 1992. godine.
Na bosanskom referendumu glasalo je nas ukupno 64,31 posto birača s pravom glasa. Od toga je 99,44 posto glasalo u korist državne nezavisnosti BiH. I zato je Prvi mart grandiozni i patriotski praznik za sve nas koji smo početkom 1992., bez oklijevanja, zaokružili ono povijesno da!
Ali 1. mart bi mogao i trebao, ne samo iz patriotskih razloga, biti praznik naše zajedničke budućnosti! On je samo ozvaničio trenutak naših evropskih težnji, za koje se sada, nasreću, u BiH svi zalažemo.
Ove godine u svoj realnosti koja nas okružuje, u životnoj praktičnosti koja se nameće, nema više niti jedan razlog da Bosnu i Hercegovinu kao svoju državu ne doživljavaju podjednako u Banjoj Luci, Mostaru i Sarajevu. Nema, jer više ne smije biti ni ekskluzivno-nacionalnih velikodržavnih projekata! Sada su nam svima zajednički neprijatelj domaći lopovluk, korupcija i neznanje, a oni nemaju nacionalne predznake.
