U ljudima je tuga, mnogi nemaju ni za ručka

Sakib Kopić, predsjednik Sindikata „Solidarnost“

Redakcija
02.08.2014 15:19

Subota, 26. juli

Iftari moje majke

U mojoj porodici se oduvijek postilo. Otac  je bio rudar, godinama išao u jamu, ali je uvijek postio cijeli ramazan. Iftare koje je priređivala moja majka nikada neću zaboraviti. Roditelja je nestalo, ali mi, njihova djeca, koji smo sada odrasli ljudi nastavili smo njihovim stopama. Ramazan je za mene svetinja i post nipošto ne bih propustio. Svaku večer sam kod brata na iftaru. Dani jesu podugi, organizam usporen, ali pripreme za proteste u srijedu idu dobro. Već sam se čuo sa sindikalistima „Dite“ i „Konjuha“ i drugih firmi koje je privatizacija uništila, a pun ih je Kanton, svi žele na proteste, ali, nažalost, mnogi ne mogu platiti autobusku kartu da dođu u Tuzlu. Bez obzira, očekujem odziv građana na protestima.

Nedjelja, 27. juli

Bijeda i siromaštvo


Kipi u ljudima tuga, mnogi priznaju da nemaju odakle kupiti ni kilogram mesa za bajramski ručak. Zove me nekadašnji radni kolega iz „Polihema“, kaže sramota ga svoje djece, nema ni marku bajramluka da im da. Veli hoće na proteste pa makar ga policija ponovo izudarala kao što je to uradila u februaru. U sjedištu sindikata „Solidarnost“ imamo sastanak Organizacionog odbora planiranih demonstracija. Došlo je nas 11 i, iskreno, vrlo mi je važno da su s nama univerzitetski profesori. To su, zaista, pametni i obrazovani momci koje zvanje i akademska titula nisu odvojili od naroda. Apsolutno razumiju razloge koji su doveli do bijede i siromaštva. Hvala im što nas podržavaju.

Ponedjeljak, 28. juli

Bajramske čestitke

Živim u stanu koji mi je ostao iza oca. Mali rudarski stan, ali je ostao mjesto gdje se porodica okupljala. Bajramski doručak je upravo kod mene, dođu braća, njihove porodice. Obišli smo i mezarove naših roditelja, rođaka poginulih tokom agresije, a onda na baklavu, s kafe na kafu, s prijateljima, rođacima... Zovu moji sindikalisti, čestitaju Bajram i interesiraju se za proteste u srijedu. Znam ja te ljude, nisu oni rušioci ove države, oni su radili u firmama koje su izgradile i Tuzlu i dobar dio Bosne, a sada su na ulici. Neko im je proturio informaciju da se, bajagi, neki ljudi spremaju da naprave izgrede na protestima pa se brinu. Znam da je to laž da bi se ljudi prepali i odustali od protesta, ali kako ljudima objasniti. Trik, ipak, nije uspio.  

Utorak, 29. juli

Radnici u strahu

Prošla je bajramska euforija i valja se prihvatiti posla. Od ranog jutra štampamo i po gradu raznosimo plakate na kojima pozivamo građane da nam se pridruže. Mnogi radnici su nam dolazili u sjedište „Solidarnosti“ da kažu da nas podržavaju, ali da ne smiju od svojih poslodavaca učestvovati na protestima. Razumijem te ljude. Gužva je u kancelariji. Došao Tanović s punom torbom raznih kolača, baklave nam poslala njegova supruga. Domaćinska je to kuća. Čujem se sa Trakićem u Živinicama, kaže da dolaze tri autobusa radnika „Konjuha“. I ovi iz „Gredelj-Revoma“ iz Dobošnice dolaze. Kamo sreće da imamo novca pa da ljudima platimo prijevoz, bilo bi ih na hiljade pred sudom. Ovako, svako od one svoje sirotinje mora platiti prijevoz do Tuzle. Odlazim u fabriku „Aida“, znam da je tamo oko 100 radnika, hoću da vidim da li će doći na proteste. Došli bi svi, ali dobili su neki posao, ne mogu ostaviti mašine. Vlada se hvali da „Aida“ konačno radi, a niko neće da kaže da radnici ove fabrike rade za dnevnicu od pet maraka. To je robovlasništvo!

Srijeda, 30. juli

Nije napad na Tuzlu...

Već u 7 sati sam u kancelariji „Solidarnosti“. Okupljaju se ljudi. Vidim, policija se razletjela po gradu, ko ne zna, pomislio bi da se sprema napad na Tuzlu. Ne treba se policija nas bojati, kamo sreće da su krenuli da hapse ove što su nas pokrali. Pred Sud već pristižu ljudi iz „Poliolhema“ koji četiri godine svake srijede protestiraju zbog toga što sudije neće da provedu odluke koje su sami donijeli. Ima ljudi iz svih krajeva, penzionera, prevarenih građana... Jedan čovjek iz Kalesije svake srijede je na protestima. Već u devet sati skupilo se nekoliko stotina radnika. Vidim profesore s Univerziteta u Tuzli, jedan doveo i ženu i djecu. Predstavnike radnika primio je tužilac. Obećao je pomake u procesuiranju predmeta kriminalne privatizacije. Zgradu Suda i Tužilaštva opkolila policija. Ne trebaju se oni bojati radnika, već neka se boje onih što su trebali biti u zatvoru i hodaju im ispred nosa. Odlazimo pred Skupštinu, tamo nikoga nema. Vraćamo se na Trg slobode, poče padati kiša. Jedini ko je s nama svih ovih godina i ko nas nije izdao to su novinari. Bog zna šta bi vlast radila da nije medija. Nešto prije 13 sati učesnici protesta su se razišli kućama. Poslije podne odlazim na utakmicu u Simin Han – igraju Sloboda i lokalna Sloga. Kad pogledate stadion u Siminom Hanu pomislili biste da se nalazite u nekoj metropoli, a ne prigradskoj mjesnoj zajednici. Sve je to finansirao Azmir Husić, čovjek koji se vratio iz Amerike, koji je „Slobodu“ podigao iz mrtvih i, evo, pomaže i lokalnim klubovima. Taj čovjek, zaista, voli ovu zemlju!

Četvrtak, 31. juli

Pozivi novinara

Cijeli dan zvoni telefon. Zovu novinari i pitaju jesam li čuo da je predsjednik Sindikata BiH Ismet Bajramović izjavio da su jučerašnji protesti bili politički izrežirani. Misli Bajramović da, ako njemu politika diktira pravila ponašanja, da i mi radimo po istom principu. U prostorijama „Solidarnosti“ imamo sastanak.  Dogovorili smo da proteste u Sarajevu organiziramo početkom septembra, a ne 11. avgusta, kako smo bili planirali. Razlog je što je vlast u avgustu na odmoru, a mi protestiramo protiv vlasti, a ne protiv Sarajlija.

Petak, 1. avgust

Pravda na ulicama

U sretna vremena prvog avgusta sam odlazio na godišnji odmor. Imali smo hotel „Stelu“ u Neumu, izgrađen znojem i parama Tuzlaka koji danas pravdu traže na ulicama. Sve je to oteto. Ponovo nas pokušavaju uplašiti da odustanemo od protesta u Sarajevu. Ništa od toga. Ljudi koji su s nama u sindikatu odlučni su da se bore do kraja. Nema se šta izgubiti.

NA VRH