Život piše romane. Ferid Sinan živ je primjer. Donedavno beskućnik, stanar pećine, ovaj demobilisani borac sada živi u kući koja je u vlasništvu nekadašnjeg načelnika Kaknja Ljubana Bojića. 

Opæina mu plaća kiriju. Potez za svaku pohvalu. Ali Ferid i dalje nema posla. Kopa ugalj u divljoj jami. Boli ga, kaže, noga. 

Ranjen dva puta

- Ranjavan sam dva puta. I kopam slomljene noge - govori Ferid, kojeg zatièemo na ulazu u divlju jamu blizu grada.  

Kaže da ne umije raditi drugi posao, a u peæini je opet "svoj čovjek".  

- Koliko iskopam, toliko imam. Radim sam. Prodajem onu vreću za tri marke. Ako jedan dan nisam došao, jama se odmah obruši i pola dana mi treba da proèistim hodnik. A teško je. Danas sam za cijeli dan pojeo četvrt hljeba i ribu iz konzerve - kaže Ferid.

- Kada bi se ovo na mene obrušilo, niko me ne bi ni našao. Ne znaju ni gdje sam otišao. A ko će me i tražiti - dodaje Ferid, a u glasu se osjeti gorèina prokletstva koje ga je zadesilo.

- Hvala im do neba. Imam malo dvorišta, pa sada mogu i da posijem za sebe da imam. Ne znam kako ja nisam za ratne penzije. Od prvog do posljednjeg dana sam bio u ratu. Ali nisam jedini, dosta mojih saboraca se pati - solidaran je Ferid.

- Rudarstvo je takvo. Nikad ne znaš na šta ćeš udariti. Prije sam ja sanjao o poslu u rudniku. A šta ću sad, em sam ostario, em me sve boli i nemam više toliko snage - govori jedva gurajući kolica.

Dobri ljudi

Živ je, kaže, zahvaljujući dobrim ljudima.

- Da nije bilo pomoći, sad bih ja bio pod zemljom. Ali, eto, valjda tako treba. Vidjet ćemo na šta će ovo sve izaći - dodaje uz kiseli osmijeh.  

Ostavili smo Ferida s improviziranom lampom, krampom, lopatom i kolicima. Valjda će udariti na pravi ugalj. 

Da je baciti cigarete...

Sramota ga je, kaže, zapaliti cigaretu pred nekim.