U ovoj napaćenoj zemlji čak pola miliona stanovnika nema besplatan pristup zdravstvenoj zaštiti zato što pripadaju populaciji koja je zdravstveno neosigurana. 

Među njima je najviše poljoprivrednika i nezaposlenih osoba, što je i razumljivo, ali zdrav razum ne može prihvatiti činjenicu da skoro šestina sveukupnog stanovništva Bosne i Hercegovine mora plaćati preglede kod ljekara. 

''Jugonostalgičarstvo'' u našim krajevima i dalje živi ponajviše iz razloga što se u Titovo vrijeme svaki bolesnik morao pregledati, bez obzira na to je li zdravstveno osiguran. Ono što smo trebali samo prepisati iz prošlog sistema, poput Slovenaca, mi nismo, stoga imamo paradoks da su ljekari položili Hipokratovu zakletvu, ali da će neosiguranog bolesnika pregledati samo ako plati račun za takve usluge. 

Samo naivni mogu vjerovati da je i zdravstveno osiguranim osobama nešto bolje u medicinskim ustanovama širom BiH. Naravno, niko tamo ne ide iz dosade i po automatizmu se svaki čovjek osjeća loše od same spoznaje da dolazi na dvoboj kod ljekara. 

No, koliko smo puta svi mi, zdravstveno osigurani, krajnje razočarani napustili medicinsku ustanovu? Nebrojeno puta! Od samog ulaska, pa sve do izlaska, mnogi od nas se zapitaju zašto godinama uplaćuju zdravstveno osiguranje, a kada im jednom u 30 godina zatreba ljekarska pomoć, oni se u medicinskim ustanovama tretiraju kao građani trećeg reda. 

Reformski procesi iz famoznih evropskih agendi ponajprije bi trebali regulirati oblast zdravstvene zaštite, jer, htjeli mi to priznati ili ne, naše građanstvo je na umoru od boljki iznutra i posjekotina izvana. 

Građanima je potrebna adekvatna i pravovremena zdravstvena zaštita. Ako je ne mogu pronaći u ustanovama naslonjenim na fondove, neophodno im je ostaviti mogućnost izbora: javna ili privatna medicinska praksa koja će se finansirati iz fondova. 

U takvoj konstelaciji snaga javni i privatni medicinski sektor borit će se za svoje “mušterije”, koje će tek tada imati status pacijenta kao u modernim evropskim zemljama.