Mujo Sirbubalo u selo Šube kod Foče vratio se prije 15 godina. Prvi koji ga je posjetio i donio mu grane u njegov šator, jer kuće još nije imao, bio je komšija Svetozar Prodanović iz fočanskog sela Boljaradina. Tako je bilo i 1992. godine, kaže Mujo, jer “mnogima je Svele spasio život”, pomažući hranom, skrivajući ih ili savjetujući kuda da se kreću, pa čak i oružjem štiteći komšije Bošnjake. 

Živa ti đeca...

- Što se tiče naših komšija Svetozara i Miholjke, Đorđa pokojnog, Rista pokojnog, nama su valjali. Nas je 63 ostalo u Šubima. Ja sam izašao 10. jula. Meni i sad suze pođu. Mogli su s nama raditi šta su htjeli, ali su oni nama sačuvali živote - dodaje Sirbubalo.

Svetozarova supruga Miholjka Prodanović slikovito se prisjeća 1992.

- Javiše da je pala Foča. Eno srpska zastava na najvišoj džamiji se vijori. Kad je to skočilo, moj mladiću. Pomagaj, Svetozare! Ovdje su noćevali. Medija s četvero djece, dvoje bliznadi, kod mene, a neki došli, traže je. Đe je ona žena s djecom? Što pitate đe je, otklen ja znam đe je. Žena se nekuda sakrila. Kažu kod tebe je. Kod mene nije. Kaže, u kuću ... U kuću ne'š. Da mi roviš kuću, je l? Jesam li ja muslimanka da mi roviš kuću? U kuću ne'š. I, bogami, ne uljegoše - priča nam ova starica. 

Za spas komšija koristilo se lukavstvo, ali i rodbinske veze, kao u slučaju zarobljavanja stanovnika sela Žuželo. 

- Što je god bilo muslimana sabrali da pobiju. A Žaga moj, on se preziva Kunarac, on je sada zatvoren. Velim, rođače, nemoj živa ti đeca. Ja sam tebi tetka. Nemoj, tako ti tvoje đece. A znaš li ti da je tebi muslimanka spasila dijete? Kad ti je dijete bilo van sebe, ti si ga odnio ženi više Dragočave i spasila ti dijete. I sad da ih biješ, je l'? Ovo su moje komšije! Ja s njima živim! Polazimo se, dolazimo se, na žalost, na radost, volimo se i nemoj, živa ti đeca. E neće njih, ali hoće Asima nekoga. Ko je nešta na njega nalag’o ne znam. E nemoj živa ti đeca. Ja sam s njegovom majkom k’o sa sestrom. E dobro, tetka, nećemo - nastavlja Miholjka opisivati dramu koja se odvijala pred zarobljenim komšijama.

Svetozar je u poznim godinama, obolio, ali nekih događaja još se sjeća. U jednoj situaciji ručnom bombom je prijetio onima koji su željeli zlo njegovim komšijama, ali je znala pomoći i šljivovica. 

- Orahovska četa donijela bacač i dovukli top ovdje na kosu da gađaju Šuljke. Ma šta ćete tamo gađati, tamo nema niko, samo žene. Svratim ih ovdje, najedu se, popiju i nazad, sve vratim. A bili pošli Šuljke da pobiju i pokolju - priča Svetozar. 

Izvadio propusnice

Dok Miholjka priča kako je i u Drugom svjetskom ratu njegov otac znao i po 40 muslimana sakriti u magazu, Svetozar dodaje da je zbog podrške komšijama s nekima od njih jedanput i uhapšen. 

- Bio sam u zatvoru heftu. Oćerali me. Sinovi mi bili na Preljući i pobunili se - puštaj ili idemo mi tamo. I pustili me. Kažu jatak muslimanski bio. Ništa jatak, kažem ja njima, to su mi komšije što sam s njima živio i branio sam što sam mog’o. Kažu, trebali smo te u Bileću. Ma goni me sad ako hoćeš - opisuje Svetozar.

Kada je shvatio da zlo neće tako brzo stati i da je pred njim nemoćan, komšijama je u policiji izvadio propusnice, a mnoge je uputio kako da, preko Vikoča, stignu do Novog Pazara. Nekima i novca dao.

Otimali komšije i ispod noža

Na rukama i oko Miholjkinog vrata darovi komšija, nakit u znak zahvalnosti i za uspomenu. 

- Sve su mi ovo moje komšinice kupile. Sve! Dolazeći mi i čestitajući što sam ih branila. Evo zlatni, evo srebreni, evo biseri, sve mi kupile odavde kone iz Žužela. Skoro Hasna Smajova mi dolazila. Grlila me, ljubila, svašta mi donijela i stvarno mi ona ovaj prsten kupila. Kaže: „Miholjka, da nije bilo tebe...“, a doveli su je bili ovdje da je zakolju pred kućom, ali ja i Svetozar nismo dali - kroz suze govori Miholjka.