Mrak je počeo padati kad smo prešli granicu iz Slavonskog u Bosanski Brod. Sitni snijeg je sipao. Stakla na autu su se ledila. Vraćali smo se iz Zagreba. Mlađi sin je bio presretan što je s nama. Odjednom, zaustavlja nas policija.    

Nijema i očajna

Otvaram zaleđeni prozor, a promrznuti policajac me pozdravlja. „Dokle ćete?“. „Za Sarajevo“, odgovaram. „Auuu, nećete moći, blokada je puteva. Borci! Možete do Maglaja i to je to.“ „Kako neću. Šta je vama, drugi sin mi je sam kući, ima temperaturu. Ja moram kući.“ „Žao mi je, gospođo. Nećete moći. Idite ovdje preko mosta, pa sporednim putem do Maglaja i tu noćite. Ima motela.“ Nastavljam voziti, sad već naglas gunđajući u kakvoj državi živim. Ne mogu doći do svoje kuće.

Mlađi sin me ispituje šta znače barikada i blokada. Isprepadan je. Pita me da li je rat počeo. U trenutku sam osjetila neizdrživu tjeskobu. Bila sam jedva starija od njega kad je rat počeo. Četiri godine sam proživljavala pakao. Išla sam po vodu do samih barikada u Pionirskoj dolini. U nekoj neobjašnjivoj tišini smo sipali vodu, stavljali kanistere na ramena i vraćali se kući, trčeći i krivudajući da nas snajper ne pogodi...

Nastavila sam voziti. Odjednom, ispred Žepča, vidim kolonu dugu nekoliko kilometara. Ponovo me zaustavlja policija. Sad joj se već radujem, vjerujući da će mi reći da je sve prošlo i da mogu nastaviti put. Međutim, kažu mi da tu moje putovanje završava. Pitam ih ko će meni platiti motel za tu noć. Kažu mi da neće niko jer su svi u okolini popunjeni. Čini mi se da nikad hladnije noći ne doživjeh. Neko vrijeme sam stajala nijema i očajna, a onda sam uključila sva četiri žmigavca i krenula suprotnom trakom. Prolazila sam pored desetina kamiona i stotina parkiranih auta. Svjetla im pogašena, a stakla zaleđena. Naišao bi mi i neki automobil ususret, žmirkajući mi farovima.

Križala sam se i s nekoliko policijskih auta. Odjednom vidjeh gužvu. Rotacije. Vatru. Čuje se galama. Ljudi u jaknama s maskirnom šarom i šalovima oslikanim bh. simbolima. Ustuknula sam načas. Nervozni vozači, očito već odavno tu zaustavljeni, počeli su me opominjati. Izašla sam iz auta i vidjela policajca u sredini okruženog desetinama muškaraca. Zabljesnula me vatra. Muškarci me u čudu pogledaše. Prišla sam i pitala ko je glavni. Rekoše da su svi. Očajnim glasom sam rekla da moram proći do kuće, majka sam u velikoj brizi. Pitali su me dokle. 

Umorna lica

Rekoh do Sarajeva. Neko dobacuje: „Ni govora!“ Zadrhtala sam od straha. Nekoliko muškaraca najbližih meni mi reče: „Ne boj se, bona. Mi smo te branili u ratu. Sad nemamo šta jesti i zato stojimo ovdje. Imamo i mi djecu. Gladna su.“ Zgrčila sam se gledajući njihova umorna lica. Vjerovala sam im što su mi govorili. Jedan je plakao. Drugi mi je rekao da ne brinem i da će me pustiti da prođem kad se kamere uklone.

Prilazi mi čovjek i kaže: „Pustit ćemo te, hajde u auto, smrznut ćeš se. Ti ne moraš, a mi moramo biti ovdje.“ Oči su mi bile pune suza, gledajući te ljude. Malo zatim, mahao mi je rukom i pokazao da krenem. Jedva pomjerajući auto, prošla sam kroz gomilu tamnih figura, a isprati me povik da se čuvam do sljedeće barikade. Odjednom tišina i mrkla noć. Snijeg je sipao, a ljudi u uniformama daleko iza nas, zbijeni jedan uz drugog. Sjećanja na rat me obuzeše. A glad i tuga ostadoše da prkose snijegu i ledu.