Nije nikakva novost da predstavnici Saveza samostalnih sindikata BiH nemaju identičan stav. Već godinama traje „tihi rat“ između predstavnika radnika u javnom i radnika u realnom sektoru. Ekonomski analitičari bi rekli da blagostanje prvih podrazumijevaju problem drugog, dok blagostanje drugih proizvodi benefite za prvog.

Komplicirano? Realisti smatraju da bi pogubno bilo ad-hoc podići minimalni lični dohodak na, recimo, 1.000 KM i da je to u praksi čista utopija koja bi dovela do gubitka na desetine hiljada radnih mjesta.

Kao i u mnogim drugim oblastima, tako je i među sindikaliste federalna izvršna vlast bacila kosku razdora, a sve kako bi prolongirala raspravu i eventualno izglasavanje dva zakona fiskalne prirode. Dok zakoni stoje na čekanju, sindikalisti pucaju jedan po drugom, a radnici su dovedeni, maltene, do prosjačkog štapa.

Običaj je da se formira komisija kada se neće riješiti problem. Upravo to radi izvršna vlast u Federaciji, koja je, doduše, u tehničkom mandatu, ali s masnim plaćama i skupocjenim automobilima.

Pošteni radnici u BiH odavno preživljavaju jer minimalac nije dovoljan za hljeb i paštetu dnevno, a kamoli za neki pristojan život.

Zbog toga imamo masovne, porodične odlaske u inozemstvo jer je sve manje onih koji za minimalac žele da još proživljavaju i torture nadređenih.

Javni sektor je za sada stabilan, uprkos koronavirusu, pune se budžeti, a, ako zafali, ima MMF. Šta je s privatnim sektorom? Koronavirus je oslabio naša preduzeća, a posljedice se još trpe. Kada se treba „zavrnuti pipa“, prvi na spisku su radnici. „Krug se zatvara da se novi otvori, sam sa sobom moraš da se pomiriš.“

I „Punkt“ bi konstatirao - „Uvijek su isti stari razlozi” jer „ponos treba da pobijedi“.