Nekoliko mjeseci čekanja, natezanja, bez ikakvog povoda – tako bi se mogao opisati proces u vezi s usvajanjem Reformske agende i Liste reformi.

SNSD je blokirao, koristio mogućnost blokade, da bi na kraju pristao na ono što mu je i ranije nuđeno. Opravdat će to Staša Košarac na način da nisu htjeli da se izbjegne percepcija blokade sredstava, a da svakako neće dobiti novac i da će doći novi uslovi, no nikoga nije ubijedio da je to stvarno tako.

Da li je ovaj dokument ispunio očekivanja Brisela, tek nam ostaje da vidimo, možda i nije, ali bar treba uraditi sve što je do nas.

Jer zaista je teško opisati zašto bi neko blokirao 108,5 miliona eura iz Plana rasta, jer u vremenu kredita s visokim kamatama neko vam nudi nešto samo u zamjenu za reforme.

Politička nadmudrivanja treba ostaviti za neke nacionalne teme, a ovakvo nešto nikako ne može biti povod za takvo nešto.

I dok su trajala natezanja, ovo se moglo usvojiti još davno, prije godišnjih odmora, a u međuvremenu se moglo prebaciti na usvajanje nekih zakonskih rješenja, koja su se mogla već naći u Parlamentarnoj skupštini BiH.

Mogla, da smo mi „normalna“ država, gdje ne funkcioniše sve na principu „ako ti meni ne budeš dao ovo, ja ću iz inata glasati protiv svega što ponudite“.

I u svoj toj nakaradnosti vozovi prolaze, ranije smo već ostali bez 70 miliona eura i po tome ostali jedini u regionu bez sredstava, kao najgori jad koji nije u stanju da uskladi jedan dokument.

Što je najgore, do izbora će se sigurno ukazati još nekoliko prilika da napravimo iskorak, a gledat ćemo još nadmudrivanja, prepucavanja, natezanja oko svakog od njih, a za građane ko mari.

Ovaj put smo zabili gol u posljednjoj minuti, možda nam se i nešto progleda kroz prste, ali dokad?